Raskid partnerskih odnosa najčešće je praćen visokim nivoom stresa izazvanim gubitkom partnera/ partnerke…, poznate svakodnevice…, planirane budućnosti…, nada…, želja….
*
Šok, neverica, očaj, bespomoćnost, beznađe, tuga, bes, smenjuju se u vrtlogu emocija koje nas preplavljuju.
Zašto?… Kako?… Zbog čega?… Zar nije moglo drugačije?… pitanja su koja sebi postavljamo.
*
Ne znamo kako da razlaz preguramo…, preživimo….
Duša nas boli, disanje nam je plitko, telo se grči u položaju fetusa; potrebno nam je da nas neko zagrli, zaštiti, razume, čuje, vidi.
Neprestano ponavljamo sebi i drugima istu priču, našu priču.
*
Osećanja nam se menjaju iz dana u dan, iz sata u sat, iz trenutka u trenutak – čas nas obuzima „neizdrž“ da njega ili nju pozovemo i čujemo poznati glas, da kažemo „ne znam šta“, nadajući se da će nam taj razgovor doneti olakšanje, utehu, pomirenje, a čas „hladne glave‟ prihvatamo realnost i ponašamo se „kao zreli odrasli‟.
Misli kao ringišpil vrte stalno iste stvari u krug…, tražimo razloge…, pokušavamo da shvatimo…, opravdamo njega/ nju, sebe….
*
Sećamo se lepih trenutaka, razmenjenih nežnosti, strasti, izjava ljubavi, smeha, putovanja, druženja, zajednički preživljenih strahova, uspona i padova, brige, podrške, nege….
San nam ili teško dolazi na oči ili imamo potrebu da se ne budimo, da se ogrnemo snovima. Oni košmarni nas često pohode i bude. Gubimo apetit ili se zatrpavamo hranom.
*
Njegov/ njen dodir tako bolno nedostaje, kuća postaje zaglušujuće tiha i zastrašujuće prazna.
Ceo svet se „okrenuo naopačke“, „sve je propalo“, „svemu je kraj“.
*
Gubimo tlo pod nogama, ravnotežu, razum, samopoštovanje, optužujemo se i „posipamo pepelom“, preuzimamo krivicu i odgovornost „za sve i svja“. Ili krivimo sudbinu, karmu, boga što smo žrtve i odbacujemo svaku odgovornost za ono što nam se desilo.
*
Zatim potpuno otupimo, ne osećamo ništa, u zastrašujućem smo miru bez prisustva i postojanja…, zatišje pred buru…, oluju….
Zapljusne nas ogroman talas ljubomore na sve njihove potencijalne ili buduće partnere/ partnerke, ne želimo da ih dajemo, delimo…, besni smo…, razdražljivi…, očajni…, osvetoljubivi….
*
Ali, i to će proći. „Preživećemo‟ period tugovanja i shvatiti da život ide dalje.
*
Ako ne možemo da promenimo situaciju, da vidimo šta možemo. Možemo da se suočimo sa svim emocijama koje nas „krše i lome“, da ih ne poričemo i ne potiskujemo, da im se ne odupiremo, već da ih prihvatimo kao normalne i ljudske.
Možemo da radimo na prihvatanju sebe, na svom rastu i razvoju, širenju mreže podrške, prijatelja, realizaciji onoga što smo zapostavili ili od čega smo digli ruke.
Šetnja, meditacija, slušanje pozitivnih i afirmativnih predavanja i psiholoških radionica na jutjubu, čitanje knjiga o samopomoći ili beletristike, odlazak u pozorište, bioskop, bavljenje sportom ili vežbanje, ples, planinarenje, plivanje, slikanje ili šivenje, bilo šta što volimo može nam pomoći kako za popunjavanje „praznog“ vremena, onog koje smo ranije provodili s partnerom, tako i za smanjenje stresa. Pronađimo ono što nam pričinjava radost, radimo to i radost će ponovo ući u naš život.
*
Vremenske i prostorne odrednice su samo „sada i ovde‟ – šta za sebe možemo učiniti sada, tu gde smo sada, sa onim što imamo sada. Bez velikih razmišljanja o budućnosti koja je neizvesna i zastrašujuća, bez kopanja po prošlosti koje je bolno i iscrpljujuće, samo „sada i ovde‟, dok se ponovo ne „prizemimo i uzemljimo“ i ne počnemo ponovo sigurno da hodamo.
Baš kao dete kad treba da prohoda – prvo puzi…, pa se polako pridiže…, stoji uz podršku…, pravi prve sitne korake…, prelazi kratke razdaljine…, a onda korača sve sigurnije i savladava sve veće udaljenosti.
Da je dete odustalo posle prvog pada i razbijenog kolena i suza zbog bola, nikada ne bi trčalo.
I zato, polako, ma koliko se osećali nesigurno zbog gubitka partnera i partnerske veze, prohodaćemo, jer svaki čovek ima u sebi dovoljno snage i potencijala da ustane, strese sa sebe prašinu i stvori nov, kvalitetan i ispunjen život.
*
Osnovno pravilo dobrog partnerskog odnosa je da svako u njemu bude srećan i ispunjen, da potrebe obe strane budu zadovoljene i da odnos bude hranljiv za oboje.
*
Za zdrav partnerski odnos su, pored ljubavi, potrebni i dobra komunikacija, tolerancija, otvorenost, poverenje, strpljenje, iskrenost, razumevanje, uzajamno davanje i primanje, samopoštovanje i poštovanje drugog, postavljanje i poštovanje ličnih granica, prihvatanje sebe i svojih vrlina i mana, kao i druge osobe i njenih vrlina i mana, nezavisnost…. Zdrav partnerski odnos mogu ostvariti samo zdravi pojedinci i zato je, ma kako na prvi pogled izgledalo čudno, raskid idealna prilika da saznamo više o sebi, iscelimo se i postanemo zdrav partner u budućnosti.
*
Ako želimo da skladno živimo u zajednici s drugom osobom, prvo treba da naučimo da živimo sami sa sobom. Da vidimo koje naše osobine ili ponašanja ugrožavaju našu vezu s nama samima a koji će, sasvim sigurno, ugrožavati i partnersku vezu, kao i da vidimo koja očekivanja postavljamo pred druge i revidiramo ona za koja shvatimo da su nerealna i pogrešna. Kao i u uvek i u svemu, prvo polazimo od sebe.
*
Svaka veza ima svoje uspone i padove, koji su deo prirodnog procesa i kao takve ih treba i posmatrati, ali je izuzetno važno da se problemi ne ignorišu i „ne guraju pod tepih“, već da se o njima priča i za njih nađe obostrano prihvatljivo i zadovoljavajuće rešenje ili kompromis, srednji put. Za zdravu i srećnu vezu potrebno je da su partneri u stanju da priznaju svoju grešku i izvine se, ali i da se to izvinjenje ne završi samo na rečima, već da se odrazi i na buduće ponašanje.
*
Ukoliko vas partner ozbiljno povredi, potrebno je da razmislite možete li mu oprostiti, jer je opraštanje starih zamerki važan činilac napredovanja i razvoja zdravog odnosa. Ukoliko shvatite da preko toga ne možete da pređete, bolje je razići se, nego i dalje nositi u sebi ozlojeđenost i povređenost – one se lako mogu pretvoriti u prezir i mržnju, ubice svakog odnosa.
*
Kad se partneri osećaju otuđeni, kad ne veruju jedan drugom, kad nemaju usklađene stavove o zajedničkom životu, kad prestanu da brinu i trude se oko onog drugog, kad se u vezi osećaju loše i nezadovoljno, kad se često svađaju i međusobno kritikuju i optužuju – to su znaci da je partnerski odnos u krizi.
*
Ako se jedan ili oba partnera u odnosu osećaju duboko razočarani, neispunjeni, neravnopravni, sputani, nevrednovani, necenjeni, iskorišćeni, ako osećaju da su izgubili svoju nezavisnost, individualnost, ako su izloženi poniženjima, omalovažavanjima, vređanjima, vreme je da se taj odnos radikalno predefiniše i promeni, ili da se partneri raziđu.
*
Toksičan partnerski odnos je onaj u kojem jedan partner ima moć a drugi je potčinjen, u kojem ima manipulacije, kontrole, straha, pretnji, kažnjavanja, posesivnosti, opsednutosti, neverstva, patološke ljubomore, mržnje, zavisnosti od supstanci, a pre svega nasilja i zlostavljanja, bilo fizičkog, psihičkog, mentalnog ili verbalnog. I pasivna agresija je agresija, ne zaboravimo.
Emocionalne veze gde postoji nasilnički odnos zasnovane su na nesigurnostima oba partnera. Nasilna osoba ima iskrivljenu sliku o sebi i sopstvenoj vrednosti, oseća strah da neće biti voljena i da će se pokazati kao slaba, te pokušava da to promeni kroz dominaciju i kontrolu. Moć za promenu tog odnosa ima žrtva, koja može insistirati da nasilan partner traži stručnu pomoć, a može se i odlučiti da napusti nasilan odnos. Bude li potrebno, može potražiti pomoć i zaštitu i od zvaničnih institucija kako bi se nasilje sprečilo i zaustavilo.
*
Ponekad se zaljubimo u osobu s kojom nemamo ništa zajedničko, ni pogled na svet, ni interesovanja, ni teme za razgovor. Kada se zaljubimo, luči se hormon oksitocin koji utiče na to kako vidimo stvarnost, pa samim tim i našeg partnera. A zaljubljenost može trajati najduže dve godine. Tada lučenje ovog hormona prestaje i mi u realnom svetu počinjemo da uviđamo i da se suočavamo sa mnoštvom stvari i situacija preko kojih smo ranije prelazili ili za koje smo mislili da ćemo svojim uticajem promeniti. I tek tada shvatimo da je to osoba sa kojom ne možemo biti, jer su nam različiti i vrednosni sistemi i životni ciljevi.
Često svesno ili nesvesno očekujemo da se partner promeni jer ga volimo i jer smo spremni da mu „pomognemo‟ da se promeni, iako znamo da ne možemo menjati druge već samo sebe, i da je i to dug i često bolan proces.
*
Nema ničeg goreg nego konstantno raskidanje i mirenje, jer je svaki raskid povređujući za partnere. Nagomilavanje stresa, nezadovoljstva, bola, patnje, frustracije dovodi do pojave psihosomatskih bolesti, suicidalnih ideja, želje da se povredi partner.
*
Nikada nije lako reći da se želi rastanak. Čak i ako to nije namera, zna se da će se time povrediti osoba koja se voli ili koja se nekada volela.
Rastanak možda ne želi ni onaj ko raskida, ali ako prethodni razgovori o nekom problemu nisu imali efekta, ako se sve vraćalo na staro i ponavljalo, taj partner se oseća sve praznije i povređenije, otuđenije, njegova ljubav se gasi a možda i prestaje, te je kraj neminovan.
*
Malo ko nije prošao kroz krizu izazvanu raskidom partnerskih odnosa i osećao tugu, anksioznost, ljutnju, neprijateljstvo, stid, krivicu, ljubomoru….
Pri raskidu nije važno utvrditi čijom je krivicom do njega došlo, jer odnos je zajednički, ko-kreiran najbolje što se znalo i umelo, sa željom da se bude srećan, voljen, da se ima sigurna luka. Važnije je utvrditi uzroke raskida, kako bi se iz toga naučilo nešto o sebi i o drugom. Šta je to što je u tom odnosu povređivalo nas, a šta partnera? „Dobar“ raskid je značajan za oboje.
*
Ne treba ostati u vezi samo zato što je partner/ partnerka „dobra osoba‟, jer to ne znači i da je „dobra za nas‟. I, naravno, da smo mi „dobri za nju‟.
*
Ma koliko cenili, pa i voleli osobu s kojom smo se razišli, iz veze izlazimo povređeni, ranjeni, razočarani, a takvo emotivno stanje nije dobra i zdrava osnova za dogovor bivših partnera da „ostanu prijatelji‟.
Oboma treba prostor da stanu na noge, uzmu život u svoje ruke, shvate da će svako od njih biti srećniji ako krene svojim putem.
Iako prošlost ne možemo promeniti, možemo promeniti to kako je sada vidimo, razumemo, doživljavamo i kako na nju reagujemo. Zato će, možda, kasnije u budućnosti, kada raskid i sve emocije vezane za njega postanu davna prošlost, neki partneri uspeti da ostvare lepo prijateljstvo, dok će drugi zauvek prekinuti svaki kontakt.
*
I, nezavisno od naših godina, treba da znamo da nikada nije kasno za zdravu i srećnu vezu. Snaga ljubavi traje do kraja života, te nemojmo sebi oduzeti priliku da ostvarimo sreću i u partnerskom odnosu.
*
Razgovor sa stručnim licem kod poremećnih partnerskih odnosa podrazumeva rad na uspostavljanju konstruktivne komunikacije, rešavanju problema, ovladavanju veštinama pregovaranja, kao i na uspostavljanju novih dogovora i ponašanja.
Stručna pomoć pri raskidu partnerskih odnosa pokazala se uspešnom u ublažavanju psihičkih tegoba, u procesu tugovanja, prevenciji većih negativnih posledica ovog problema, kao i u podsticanju ličnog rasta i razvoja.
Mi Vam u tome možemo pomoći, pa ako želite, javite nam se.
Image by Tumisu from Pixabay
